Kad je distanca bezbednija od bliskosti.

Zašto neki ljudi doživljavaju bliskost kao rizik, a distancu kao sigurnost?

Distanca deluje bezbednije od bliskosti onda kada je bliskost u nekom trenutku bila povezana sa opasnošću u detinjstvu. Dete to lepo primeti i napravi vrlo jednostavnu računicu: ako nisam blizak ni sa kim — ne mogu biti povređen/a.

To se najčešće dešava kad:

•si bila kažnjena za autentičnost (kritika, odbacivanje, ismevanje)

•bliskost je dolazila uz nepredvidivost druge osobe (toplo-hladno ponašanje druge osobe)

•granice nisu bile poštovane, ili si naučila da ljubav znači da moraš da se prilagodiš više nego što želiš

I onda distanca nije zapravo želja za samoćom — nego strategija preživljavanja.

Paradoks je što:

bliskost nosi rizik povrede,

ali provalija nosi sigurnost… i usamljenost.

I tu negde nastaje unutrašnji konflikt:

deo tebe želi kontakt, a drugi deo kaže „nije bezbedno“.

To je sudar između potrebe za bliskošću i mehanizama za preživljavanje koji su nekad imali smisla.

Pitanje koje vredi postaviti nije „zašto bežim“, nego:

—> sa kim i u kojim uslovima bliskost može da postane dovoljno bezbedna da ne moram da bežim?

❤️

Katarina psiholog i psihoterapeut pod supervizijom