Fragmentirano Ja savremenog čoveka

"Smrt najviše uznemirava naše Ja, jer ono ne poznaje ništa izvan sopstvene realnosti." Tek kroz prihvatanje svojih nesavršenosti i svih svojih unutrašnjih „delova“, čovek dolazi do osećaja celovitosti. U tom smislu, i druga Božija zapovest — „Ne pravi sebi idola niti kakva lika, nemoj im se klanjati niti im služiti." — može se razumeti kao poziv da ne idealizujemo neku zamišljenu verziju sebe. Ne razvijamo se tako što pokušavamo da postanemo neko drugi, već tako što prihvatamo ono što već jesmo. Upravo kroz to prihvatanje samog sebe nastaje autentičnost i unutrašnja integracija. Baš ovo je izazov 21. veka, pa ukoliko kažemo da je 20. vek bio vek depresivnosti- 21. vek jeste vek usamljenosti. Prihvatanje od strane drugih u današnjem modernom društvu zahteva jednu vrsnu fragmentiranost naše ličnosti. Ovo podrazumeva da ne bismo li bili prihvaćeni od strane drugih, moramo prilagoditi svoje ja na više strana. Naime, na poslu moramo biti jedna verzija sebe, na fakultetu druga, kod kuće treća, u braku ili vezi četvrta, i tako dalje. Upravo naša autentičnost i naše oslobođenje počinju kada prestanemo da zavisimo od tuđeg mišljenja o nama. Sloboda naše ličnosti prestaje tu gde moramo da nosimo masku, kako bi rekao Jung. Persona ili maska jeste način na koji se prilagođava čovek u različitim situacijama. Maskom čovek sakriva svoje autentično Ja i prikazuje se u što boljem svetlu u datim okolnostima. Današnje modernističko društvo podstiče materijalizam te čovek biva privučen spoljašnji materijalističkim pojavama sveta, nasuprot tome da bude usmeren na boga. Čovekov um dakle stalno luta, a autentična promena se zapravo postiže kada čovek sabira svoje unutrašnje stanje, svoj unutrašnji život i odoleva svetovnim stvarima i okreće se bogu u svome srcu. Šta ako čovek možda nikada nije bio centar samo je verovao da jeste? Šta ako je cena uspeha žrtvovanje vlastite autentičnosti i udaljavanja od Boga? Kako se uklopiti u sveopšte neznanje i da li uopšte vredi uklapati se? Sve su to neka pitanja koja vredi postaviti sebi apropo ličnog rada- neka moja pitanja proistekla iz misli iskusnih starijih kolega na današnjem kongresu "Ljudi govore". Danas je popularno biti informisan, "znati", ponašati se kao svako drugi. Izostanak psihičke distance podrazumeva gubitak kritičkog mišljenja i prefenciju mentaliteta mase. Šta zapravo znači biti informisan- znati? Da li to zapravo znači izgubiti sebe i fragmentisati se zarad prihvaćenosti i uspeha? Koja je cena prihvaćenosti od strane drugih u 21. veku? U biti, to je sukob čoveka i društvene sredine. Ranjivost je cena slobode, a pogrešivost je ljudska- ili smo to zaboravili?

Inspirisano mislima sa prethodno pomenutog kongresa.

Katarina, psiholog i psihoterapeut pod supervizijom

@egzistencijalni_putokaz