Anatomija prećutanog- Glas koji leči, tišina koja razara

Neke reči ne bivaju izrečene. Guraju se pod tepih, pod principom "ako ne pričamo o tome- nije se desilo". Neizrečeno više boli od izrečenog. Posledice se mogu ispoljiti na telu, i duši. Jer kada neke bitne stvari koje nas muče ne pretvorimo u reči (ne verbalizujemo), možda kupujemo mir i prihvatanje drugih trenutno, ali nismo svesni daljnjih kumulativnih efekata. Od jedne snežne pahuljice nastane grudva, a od grudve lopta, i tako lavina.

To je surova istina koju često naučimo prekasno. Ta strategija "guranja pod tepih" zapravo nije čuvanje mira, već samo odlaganje rata sa samim sobom, i to uz visoku kamatu.

Kada biramo ćutanje da bismo zadržali privid harmonije, mi zapravo vršimo neku vrstu emocionalne pozajmice. Trenutni mir koji kupujemo plaćamo sopstvenim integritetom i zdravljem.

Somatizacija (Telo pamti): Ono što usta ne izgovore, telo vrišti. To su one "nedefinisane" glavobolje, stezanje u grlu (kao da bukvalno ne dozvoljavamo rečima da prođu), problemi sa varenjem ili hronični umor. Telo postaje rezervoar za neobrađenu energiju potisnutih emocija.

Gubitak autentičnosti: Svaki put kada prećutimo nešto važno radi tuđeg prihvatanja, mi šaljemo poruku sebi da naša istina nije vredna. Vremenom, osoba prestaje da prepoznaje sopstvene potrebe jer je fokusirana na održavanje te "glatke površine" tepiha.

Erozija bliskosti: Ironično, ćutanje koje bi trebalo da sačuva odnos zapravo ga polako ubija. Između dvoje ljudi koji ne izgovaraju bitne stvari stvara se nevidljivi zid. To više nije bliskost, već suživot dve senke koje se plaše da upale svetlo.

Zašto je verbalizacija lekovita?

Kada misao ili osećaj pretvorimo u reč, mi toj apstraktnoj nemani dajemo oblik i granice. Dok je unutra, ona je bezoblična, ogromna i preteća. Kada je izgovorimo (makar i sami sebi ili papiru), ona postaje nešto sa čim možemo da radimo.

Reči su hirurški instrumenti duše. One mogu da zabole dok seku “ranu prećutanog”, ali su jedini način da proces isceljenja uopšte počne.

Problem je što se ljudi plaše da će izgovorena reč srušiti sve. Ali, ako se nešto sruši samo zato što je istina izgovorena, to znači da je i pre toga stajalo na klimavim nogama.

Katarina Trninić psiholog i psihoterapeut pod supervizijom